Pjesme i stihovi poznatih pisaca - ono što ostavlja trag

[blueangel]

                                                   Orleans

                             Primi svaki dan iz moje ruke ,
                             Takav kao što jest .
                             Ne traži da ti današnji dan
                             Bude jednak jučerašnjem,
                             Ni da ti se jučerašnja radost vraća.

                             Svaku radost koju ti pružam,
                             Uzmi , a tako i bol ,
                             I sjeti se moga križa ,
                             U svakon događaju ja sam uza te ,
                             Dolazim ti u posjete , da te usrećim .
                             Zašto ih se bojiš ?
                             Pruži ruku i čekaj .

                             Dovoljno je da ih uzmeš otvorena srca .
                             Bit ću uza te u časovima kušnje
                             i zamjenit će ih najvredniji dani.

                             Neću sklanjati sunca s tvog neba ;
                             Kad kiša prođe , bit će još toplije .
                             Odbaci svaki strah , sve nemire.
                             Povjeri mi svoje brige ,
                             Odmori se u meni .

                             Ja sam Gospodar , da ravnam stvarima.
                             U teškoćama doći ću ti u pomoć ,
                             Svaki će ti čas biti nov ,
                             Ispunjen ljubavlju .

                             Sabiri takve trenutke ,
                             Sabiri ljubav i živjet ćeš u miru ,
                             I bogatiti se bogastvom,
                             Koje ti spremam iz dana u dan
                             Iz časa u čas .

                                                                     Jean Galot

[blueangel]

                                          Povratak

                               ko zna ( ah , niko ništa ne zna ,
                                      Krhko je znanje )
                               Možda je pao trak istine u me ,
                                      A možda su sanje.

                               Još bi nam mogla se desiti ljubav.
                                      Desiti , velim,
                               Ali ja ne znam da li da je želim ,
                                      Ili ne želim .

                               U moru života što vječito kipi ,
                               Stvaraju se opet , sastaju se opet
                                      Možda iste kapi -
                               I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem
                                      Jedna vječnost pusta ,
                               Mogla bi se opet u poljupcu naći
                                       Neka ista usta.

                               Možda ćeš se jednom uveče pojaviti
                                       Prekrasna u plavom,
                               Ne sluteći da si svoju svjetlost bila ,
                                       Mojom davnom javom ,
                               I ja , koji pišem srcem punim tebe
                                      Ove čudne rime
                               Oh , ja neću znati , čežnjo moje biti ,
                                      Niti tvoje ime !

                               Pa ako i duša u tome trenutku
                                      Svoje uho napne ,
                               Sigurnim će glasom zaglušiti razum
                                      Sve što slutnja šapne .

                               Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
                                      Pogledati kao stranci,
                               Bez imalo svijesti koliko nas vežu
                                     Neki stari lanci.

                               No vrijeme se kreće , no vrijeme se kreće
                                     ko sunce u krugu,
                               I nosi nam opet ono što je bilo
                                     I radost , i tugu ,
                               I sinut će oči , naći će se ruke,
                                     A srca se dići-
                               A slijepi za stope bivšeg života
                                     Njima ćemo ići .

                                                                              Dobrica Cesarić
                   

[blueangel]

                                    Zaljubljena
                                                   
                                                   Ona stoji na mojim očnim kapcima
                                                   I njene kose zamršene su u mojima ,
                                                   Njeno tijelo ima oblik mojih ruku ,
                                                        Ona je boja mojih očiju
                                                   Ona se utapa u moju sjenku
                                                         Kao kamen u nebo
                                                    Ona ima uvijek otvorene oči
                                                    I ne dopušta da spavam .
                                                    Njeni snovi pri punoj svjetlosti
                                                          Mogu sunce da ispare ,
                                                    Zbog njih se smijem , plačem , smijem
                                                        Govorim a ništa ne kazujem .

                                                                                            Pol Elijar

[Prki]

Stoji jedna mala barka ispod kiše,
iznad je na uzici vrabac se njiše.........

Ja

[Vilena]

                                    Zaljubljena
                                                   
                                                   Ona stoji na mojim očnim kapcima
                                                   I njene kose zamršene su u mojima ,
                                                   Njeno tijelo ima oblik mojih ruku ,
                                                        Ona je boja mojih očiju
                                                   Ona se utapa u moju sjenku
                                                         Kao kamen u nebo
                                                    Ona ima uvijek otvorene oči
                                                    I ne dopušta da spavam .
                                                    Njeni snovi pri punoj svjetlosti
                                                          Mogu sunce da ispare ,
                                                    Zbog njih se smijem , plačem , smijem
                                                        Govorim a ništa ne kazujem .

                                                                                            Pol Elijar

BUDI MOJA NOĆ
Dođi, koja si moja
u moju noć.
Stvori, koja si  moja
moju noć.

Utišaj ovu tišinu.

Umiri ovaj mir. Utopi
ovu smrt. Proširi ovu
sobu. Razori ovaj zid.

Podigni ovo nebo. Pomiri
ove sjene. Pokosi
ovu kišu. Uglazbi
ove suze. Rascvjetaj
                  ove ruke.
Sazidaj ove riječi. Izliječi
                    ove oči.
I postani moja noć.
                    Budi
                 moja noć.

Josip Pupačić

[blueangel]

                                                   JEDNOJ PROLAZNICI


                                          Ulica je zaglušna vrištala oko mene
                                          Duga , tanka , u crnini , veličanstvo bola,
                                          Prošla je neka žena , a ruka joj ohola,
                                          Pridizaše , njihaše skutove svoje :

                                          Hitra , otmjena , s nogom kao u kakva kipa.
                                          A ja se napajah , u grču osobenjaka ,
                                          Njenim okom , olovnim nebom olujnog znaka
                                          Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

                                          Jedna munja ? A zatim noć -Trenutna prelesti
                                          S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
                                          Zar ću te samo u vječnosti ponovo sresti!

                                          Drugdje , daleko ! Prekasno! Možda nikad više !
                                          Jer ne znaš kuda ću , ne znam kuda si nestala
                                          Ti koju sam mogao voljeti , ti što si to znala .

                                                                     Šarl Bodler

[kesty]

TIJELO ŽENE

Tijelo žene, bijeli brežuljci, bijela bedra,
slična si svijetu kada se daješ.
Ruje te moje tijelo divljeg ratara
i sin iskače iz dubine zemlje.

Bijah sâm kao tunel. Ptice su od mene bježale
I u meni započe noć svoju moćnu invaziju.
Kovao sam te kao oružje da bih te nadživio
ko strijelu za svoj luk i kamen za svoju praćku.

Ali stiže čas osvete i ja te ljubim.
Tijelo od kože, od mahovine, od mlijeka snažna i lakoma.
Ah pehari grudi! Ah oči odsutnosti!
Ah ruže pubisa! Ah glas tvoj spor i tužan!

Tijelo žene moje, u tvojoj ću ostati ljupkosti
Žeđi moja, tjeskobo bez granica, pute neodlučni!
Tamna korita rijeka gdje vječita žeđ ostaje,
gdje ostaje umor i bol beskrajna.

[kesty]

NOĆAS BIH MOGAO NAPISATI

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primjer: "Noć je posuta zvijezdama,
trepere modre zvijezde u daljini."

Noćni vjetar kruži nebom i pjeva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Volio sam je, a ponekad je i ona mene voljela.

U noćima kao ova bila je u mom naručju.
Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba.

Voljela me, a ponekad i ja sam je volio.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam, osjećati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je ljubav moja ne sačuva.
Noć je posuta zvijezdama i ona nije uza me.

To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.
Duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Kao da je želi približiti, moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me.

Ista noć u bijelo odijeva ista stabla.
Ni mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam volio!
Moj glas je tražio vjetar da takne njeno uho.

Drugome. Pripast će drugome. Ko prije mojih cjelova.
Njen glas i jasno tijelo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju,
duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Iako je to posljednja bol koju ni zadaje
i posljednji stihovi koje za nju pišem.

[kesty]

Dušo moja, ti umorna si
i bez tebe ti ležaj spremam.
Na nekoj zvijezdi što se gasi
ja tražim svjetlo koje nemam.

[kesty]

Pod hladnim nebom, ispod granja
stavit ćeš glavu na moje grudi.
I ja sam onaj koji sanja
i zato neću da te budim

[kesty]

Dušo moja, ko kaplja vode
i ti se topiš na mome dlanu
jer s tobom dođe i bez tebe ode
stotinu dana u jednom danu.

Zvonimir Golob

[kesty]

Čovjek sam, i ništa ne znam.
Možda bih ti više mogao reći
Da sam svjetlo što se gnijezdi
U očima tvojim
Jer da sam i jelen, i jasen u planini
Zbog tebe bih sišao među ljude
Zbog tebe bih poželio imati ovo tijelo
Koje sve manje nosim na teret
Dobro je što nisam niknuo
U nekom poljupcu prije,
Ili poslije tvoga daha.
Dobro je što sam se zadesio
U istom svijetu sa tobom.
Ovaj kratki izlet na zemlji
U meni već prerasta
U jedno sveopće viđenje s tobom
Ma gdje bila na svijetu
Dobro je znati da jesi.
Krikom me moja roditeljka
K tebi donijela,
I krikom ću nebo prepoloviti
Kad se budem otkidao od očiju tvojih

Enes Kišević

[kesty]

*Sve te vodilo k meni*

Sve te vodilo k meni
iz daljine, iz mraka
sve te vodilo k meni
već od prvih koraka.
mada ništa nisi rekla,
ja sam znao, ja sam znao
iz tih kretnji i porijekla
sve je isto, sve je kao.
Sve te vodilo k meni
sve što rode samoće
mala primorska mjesta
isti pisci i ploče.
kad te baci kao ladu
noćni val do moga praga
nije bilo teško znati
da mi moraš biti draga
da mi moraš biti draga.
Sve te vodilo k meni
tvoje oči i usta
tvoje ljubavi mrtve
moja loša iskustva.
mi smo bili na početku
istim vinom opijeni
i kad si išla krivim putem
sve te vodilo k meni
sve te vodilo k meni.

Arsen Dedić

[kesty]

*Zagrli Me*

Ne trebaš mi ništa reći,
svoju prošlost, svoje ime...
Ako će ti biti lakše,
zagrli me, zagrli me...

Uzeću te u naručje
da te čuvam usred zime,
grijaće te moje tijelo,
zagrli me, zagrli me...

Zagrli me oko vrata
oluja se diže,
ne može ti vjetar ništa,
ako priđes bliže,
ako priđes bliže...

Ukrao bih sreću za nas,
kupio bih, nemam čime,
jedino si moje blago,
zagrli me, zagrli me...

Ne trebaju tebi draga
ove pjesme, ove rime,
najviše je sto se može,
zagrli me, zagrli me...

Arsen Dedić

[kesty]

*Prisutan kao svjetlost bez glasa*

Samo da se uz tebe budim,
meni na svijetu ne treba više.
Da svaku tvoju mijenu slutim,
da zrak u tvojoj blizini dišem.

Samo da tiho uz tebe šutim
prisutan kao svjetlost bez glasa.
I da ti oči očima ćutim,
kao da ću te izgubiti, sada, ovoga časa.

Enes Kišević

[kesty]

*Da si blizu*

Da si blizu, naslonila bih čelo
na tvoj štap i nasmiješena
ovila bih ruke oko tvojih koljena.
Ali nisi blizu i moja ljubav za tobom nespokojna
ne može da usne ni u noćnoj travi
ni na valu morskom, ni na ljiljanima.
Da si blizu. Da si barem tako nestalno blizu
kao kišni oblak nad izgubljenom kućom u dolini.
Kao nad morem surim krik galeba što odlijeće
pred dolazak oluje u večer punu briga.
O da si barem tako tužno blizu
kao cvijet što spava zatvorenih očiju
pod bijelim pokrovom snijega u tišini
kamenih šuma, čekajući proljeće.
Da si blizu, o moj hladni cvijete.
Samo jednom kretnjom da si blizu
neveselim vrtovima mojim
što već sahnu, klonuli od bdijenja.
Ali, noć je i svijet je daleko
a ja ne znam mir tvoj. Ptice moje
s tvojih su grana sašle. I sjaj zore
iz mojih zjena odlazi zauvijek
u uvrijeđenu zemlju zaborava
u kojoj je neznano ime ljubavi.

Vesna Parun

[kesty]

*Zavjet*

Ako mi srce na prestigne ptice
ako mi oči budu siromasi
ako mi ruke budu udovice
koje prisustvo ljubavi ne krasi,

i ako noću ne čeznem u snima
i ako danju ne žudim na javi
i ako venem u močvarnim dnima
i u tjesnoći duša mi boravi,

i ako ulje nalijevan u svijeću
uhodi tamno da pomognem djelo
i krivom ako vjerujem umijeću
i laži svoj pozamljujem čelo,

neka mi jutro na prag ne stizava
neka me zemlja iz milosti briše.
I ako živim ko jalova trava
neka me sunce i ne grije više.

Vesna Parun

[kesty]

*Bez oproštaja*

Ne, ja se nisam oprostio s njom
kad nestade na svoju stranu.
Sam slušah svojih nada lom
U jednom zabačenom restoranu.

Kako je bilo? Nije teško reći!
U žamoru oglasila se trublja,
I vlak je krenuo obično i lijeno,
Sa svime što još ljubljah.

Da l` mišljaše da u tom gradu
Ostavlja dušu njome bonu?
Da l` iskahu me njene oči
Pogledom čeznje po peronu?

Daleko negdje juri sada vlak,
Al što to moje srce kuca jače?
Nije l` to možda nada, tajni znak,
Da neko u daljini plače?

Ah kakav plač! Uobraženje, san!
Ta njene čežnje davno sve su
Već ugašene. Ti si malko pjan,
A stvari jesu - kakve jesu.

Možda zape koji svijetli tren
Na svome letu u njezinoj duši;
A i taj spomen past će kao list
Minulog ljeta, što se suši.

Dobriša Cesarić

[kesty]

*Kolajna V*

Ove su riječi crne od dubine,
ove su riječi zrele i bez buke.
one su, tako, šiknule iz tmine,
i sada streme k'o pružene ruke.

Nisam li pjesnik, ja sam barem patnik
i katkad su mi drage moje rane.
Jer svaki jecaj postati će zlatnik,
a moje suze dati ce đerdane.

No one samo imati će cijenu,
ako ih jednom , u perli i zlatu,
kolajnu vidim slavno obješenu,
ljubljeno dijete, baš o tvome vratu.

Tin Ujević

[kesty]

Mala Kavana*

Mala kavana. Treperenje sunca
I stol u kutu za dvoje
Pa ti me ljubiš, zbilja me ljubiš,
Drago, jedino moje?!

Mjesece u meni ljubav je rasla,
Al nikome to ne htjedoh reći.
Bio sam sam, ispijen od čežnja,
A tako blizu sreći.

Da l' mogao sam slutiti ovoga jutra,
Blijed od probdite noći,
Da ću ti šaptati riječi,
Sanjane u samoći?

I da ću tog jutra, što će se vječno
U riznici srca da zlati,
Naić na ruku toplu i spremnu
Da stisak mi dršćući vrati?
Dobriša Cesarić

[kesty]

*Poludjela Ptica*

Kakvi to glasi cuju se u mraku,
Nad nocnim poljem, visoko u zraku?
Ko li to pjeva? Ah, nista, sitnica:
Jedna u letu poludjela ptica.

Nadlijece sebe i oblake trome,
S vjetrom se igra i pjeva o tome.
Svu svoju vjeru u krilima noseci,
Kuda to leti, sto bi htela doseci?

Nije li vrijeme da gnijezdo vije?
Kad bude hladno, da se u njem grije.
Ko li te posla pjevati u tminu
Sleti u nizu, u bolju sudbinu.

Ne mari za to poludjela ptica.
Pjeva o vjetru, sto je svu golica.
A kad je umor jednom bude shrvo,
Nece za odmor nac nijedno drvo.

Dobriša Cesarić

[kesty]

*Čekaj me*

Čekaj me, i ja ću doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek šiju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sjesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek rekne tko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ćemo kako
preživjeh vatru kletu-
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svijetu.

Konstantin Simonov

[kesty]

*Stablo*

Rekao si: budi stablo.
I bijah stablo.

Rekao si:
budi plaha.

I neusudih se
zatrepariti liscem.

Rekao si: budi vjerna
I ja cekah.

Onda si usutio.
A stablo je jos tu.

I ne usudi se
zatreperiti liscem.

Vesna Parun

[kesty]

*Dušo moja*

Dušo moja i kada krenem
tako bih rado da se vratim
Ti ne znaš da je pola mene,
ostalo s tobom da te prati.

Ostalo s tobom da te ljubi
dok budeš sama i bude zima,
jer ja sam onaj koji gubi
i prije nego išta ima.

Dušo moja, ja ne znam više
koliko dugo mrtav stojim
dok slušam kako liju kiše
pod mračnim prozorima tvojim.

Dušo moja, ti umorna si
i bez tebe ti ležaj spremam.
Na nekoj zvijezdi što se gasi
ja tražim svjetlo koje nemam.

Pod hladnim nebom, ispod granja
stavit ćeš glavu na moje grudi.
I ja sam onaj koji sanja
i zato neću da te budim.

Dušo moja, ko kaplja vode
i ti se topiš na mome dlanu
jer s tobom dođe i bez tebe ode
stotinu dana u jednom danu.

Zvonimir Golob

[kesty]

*Između dva krika*

Čovjek sam, i ništa ne znam.
Možda bih ti više mogao reći
Da sam svjetlo što se gnijezdi
U očima tvojim
Jer da sam i jelen, i jasen u planini
Zbog tebe bih sišao među ljude
Zbog tebe bih poželio imati ovo tijelo
Koje sve manje nosim na teret
Dobro je što nisam niknuo
U nekom poljupcu prije,
Ili poslije tvoga daha.
Dobro je što sam se zadesio
U istom svijetu sa tobom.
Ovaj kratki izlet na zemlji
U meni već prerasta
U jedno sveopće viđenje s tobom
Ma gdje bila na svijetu
Dobro je znati da jesi.
Krikom me moja roditeljka
K tebi donijela,
I krikom ću nebo prepoloviti
Kad se budem otkidao od očiju tvojih

Enes Kišević